12.
Komercijalizacija narodne muzike i odumiranje radio-pevanja
Kao početak nestajanja klasičnog radio-pevanja uzima se vreme nakon smrti Vlastimira Pavlovića Carevca 1965. godine, kada muzički tokovi kreću u drugom pravcu. Skidanjem makedonskih, slovenačkih i dalmatinskih pesama s programa Radio Beograda i repertoar za pevače je smanjen. U emisijama narodne muzike počinju da se pojavljuju nove, to jest komponovane narodne pesme s gramofonskih ploča, a sve manje se obraća pažnja na izražajnost, glas i samo pevanje. Orkestri, da bi opstali, počinju da se prilagođavaju i prihvataju pevače koje traže organizatori različitih nastupa, bez obzira na to da li su kvalitetni ili ne, sve pod izgovorom da „publika voli baš te pevače”. Na taj način stvorena je lažna slika o tome šta narod voli, iza čega se, u stvari, krila ideja da je nastupilo vreme da se „od pesme živi”, nasuprot pređašnjem mišljenju radio-pevača da se „za pesmu živi”. Glas i pevanje sve češće su samo prateći element novih pevača, koji sve više preuzimaju ulogu i zabavljača, što za radio-pevače, nenaviknute na takav način rada, postaje deprimirajuće i neki od njih se polako povlače iz javnog života. Sve ređe prihvataju pozive i javne nastupe, shvativši da je došlo novo vreme, drugačije od onog kada su glas i interpretacija bili najvažniji aduti jednog pevača i na osnovu čega se procenjivalo da li je neko pevač ili bi to samo želeo da bude. Najsnalažljiviji se prilagođavaju i pokušavaju da zadrže prave vrednosti umetničkog izraza, dok se oni manje snalažljivi nadaju da je to samo prolazan talas i čekaju da prođe, ali uzalud. Posledice tog stava i danas su vidljive, što je uslovilo da ima sve manje pravih i dobrih pevača koji ne mogu da dođu do izražaja od novokomponovanog primitivizma. I dok se nekada pesma slušala, danas se sve više gleda.
Pedesetih i šezdesetih godina koncerti narodne muzike priređivani su na Kolarčevom narodnom univerzitetu, jedinom mestu gde je publika imala priliku da uživo sluša pevače Radio Beograda i goste iz drugih gradova tadašnje Jugoslavije. Koncerti su bili osmišljeni kao nastup više pevača odabranih prema koncepciji koncerta, koja se zasnivala na ravnomernoj zastupljenosti melosa uglavnom iz svih krajeva SFRJ. Zatim se otvara i Dom sindikata, a počinju da se organizuju i solistički koncerti, što je zahtevalo da pevači budu i šoumeni kako se publika ne bi dosađivala. Takvoj promeni mnogo je doprineo i PGP RTB, koji je od pevača pravio zvezde i doveo do pravljenja razlike ko je od koga bolji, dok su do tada svi smatrani jednako dobrim. Strogost i krutost muzičkih urednika Radio Beograda takođe su doprineli odumiranju kvalitetnog pevanja, jer se insistiralo na pevanju isključivo izvornih narodnih i gradskih pesama, bez mogućnosti da se u programu čuju i kvalitetne kompozicije u duhu narodnog melosa. To je kod običnih slušalaca izazvalo dosadu i zasićenje istim repertoarom. Kada su s programa skinute narodne pesme u obradi, otvoren je prostor za muziku s gramofonskih ploča.
Posle Carevčeve smrti (1965.godine), na Radio su došli Dušica Stefanović-Bilkić, Silvana Armenulić (pravo ime Zilha Barjaktarević), Lepa Lukić (rođena Mušović), Jordan Nikolić, Staniša Stošić i Predrag Živković Tozovac, a početkom sedamdesetih najznačajniji su bili Merima NJegomir (rođena Kurtiš), Ivanka Stefanović, Vera Ivković i Gordana Stojićević. Oni su za Radio snimali trajne snimke narodnih pesama, ali nikada nisu pevali uživo, niti su imali školu i časove pevanja, koji su za vreme Carevca bili obavezni za sve pevače. Rad s interpretatorima nastavio je šef Narodnog orkestra Žarko Milanović. Međutim, sve je to smatrano „starom školom”, a novopridošli muzički urednici tom načinu rada nisu pridavali mnogo značaja, što je pevače nateralo da se sve više bave estradnim nastupima i snimanjem gramofonskih ploča. Nastaje trka za nastupe i koncerte i počinje korupcija u muzičkoj produkciji i podilaženje ukusu neobrazovane publike, pod izgovorom da je dosta akademizma i da običan narod treba da se zabavlja. Značajan faktor u svemu bilo je vreme u kome se narod već oporavio od Drugog svetskog rata i želeo je da se zabavi i da im pevači pevaju u kafani za stolom. To do tada nije bila praksa. Opstali su oni koji su bili manje kvalitetni, ali su želeli da se pokažu, dok je pravim radio-pevačima bilo zabranjeno da pevaju u kafanama.
Svako vreme nosi svoje dobre i loše strane. Promene su neminovne, ali uvek moraju biti usmeravane stručno i planirano. Da li su one u vreme sedamdesetih bile takve, videlo se tek kasnije. Narodna pesma uvek je odslikavala vreme u kome je nastala. Postalo je staromodno pevati o ljubavi među šljivama i kukuruzima, jer to nikoga više nije interesovalo. Kompozitori su u traženju aktuelnih tema i melodija otišli toliko daleko da se narodna pesma pretvorila u zabavnu muziku, a tekstovi postali sve prostiji i banalniji. Pojavila bi se poneka pesma koja je imala korene u narodnom folkloru i takve kompozicije su opstale. A onda se 1980. godine pojavila Lepa Brena i tada je narodna muzika doživela svoj veliki krah od koga se ni do danas nije oporavila
THE END
autor: SAŠA JANOŠ