09.
Druga generacija pevača Radio Beograda
U posleratnoj ili prvoj generaciji najistaknutiji radio-pevači bili su: Mara Đorđević, Danica Obrenić, Anđelija Milić, Ružica Protić, Zorka Butaš, Jelena Dejanović, Radmila Dimić, Velinka Grgurević, Vukašin – Vule Jevtić, Miodrag – Mija Popović, Bogdan Butaš, Rajko Rančić, LJubivoje Vidosavljević i Pavle Stefanović. Bilo je svakako i onih pevača koji su nastupali samo ponekad, a često su na Radiju pevali i pevači iz raznih kulturno-umetničkih društava iz čitave SFRJ. To je još bilo vreme pevanja uživo ili su se snimci pravili samo za jedno emitovanje. Tih godina javlja se i potreba za novim pevačima, jer je publika već bila skoro zasićena postojećim, a kako je kriterijum na audicijama i dalje bio veoma strog, nije mnogo njih dobijalo priliku da zapeva na Radiju. Tokom pedesetih i početkom šezdesetih godina dolaze novi pevači – solisti, koji se svrstavaju u tzv. drugu generaciju zlatnih glasova Radio Beograda.
Zora Drempetić (1927) došla je na Radio Beograd 1952. godine kao gotov pevač i formalno položila audiciju. Razlog za to jeste njen raniji angažman u pozorišnim komadima s pevanjem – „Zona Zamfirova” Stevana Sremca i „Koštana” Bore Stankovića, u kojima je i glumila i pevala. Dok ju je slušao kako peva pesme iz niško-vranjanskog kraja, glasoviti Carevac odustao je od svog pravila da pevač peva pesme „iz kraja odakle je potekao”. S oduševljenjem je prihvatio da Beograđanka peva taj, veoma težak i jedinstven repertoar, a ona je to opravdala svojim predivnim sopranom, kojim je izrazito lako pevala i veoma znalački ukrašavala melodiju. Kao pevač I-A klase, izabrana je da svoj glas pozajmi Selmi Karlovac za ulogu Koštane u filmu „Ciganka” (1953) Vojislava Nanovića. Film, njen glas i pesma doveli su je na sam vrh popularnosti u Bugarskoj, gde je posle više od 10 godina od prikazivanja filma bila jednako popularna, a tokom koncerta, obično na punim stadionima, publika joj je skandirala: „Koštana, Koštana!” Pevala je širom SFRJ i Evrope; svugde su sale bile prepune i dobijale je duge aplauze. U Bugarskoj je snimila svoju prvu gramofonsku ploču (kod nas svega nekoliko) i blizu 70 trajnih snimaka za Radio. NJene interpretacije pesama „Da zna’eš mori, mome”, „Otvori mi, belo Lenče” i „Sadila moma lojze” i danas se uvrštavaju u najlepše ikada otpevane vranjanske narodne pesme. Iako ima status istaknutog umetnika, Zora se sa scene povukla vrlo rano, krajem sedamdesetih godina, a i danas živi u Beogradu.
Dragomir Majkić (1933) na Radio Beograd došao je 1951. godine zahvaljujući Ivanu Ceneriću, klarinetisti u Carevčevom orkestru. On ga je zapazio na amaterskom takmičenju pevača i instrumentalista godinu dana ranije, malo pripremio i odveo na audiciju. U prvo vreme učio je pevanje i ubrzo je postao solista s repertoarom pesama iz Bosne i Hercegovine (rođen u selu Majkić Japra). Kasnije je pevao i srpske narodne pesme, starogradske i kancone. NJegov glas i način interpretacije neodoljivo su podsećali na Vukašina Jevtića, pa su ga prozvali „Vule u duplikatu”. Od mnogih pesma koje je pevao, izdvajaju se njegove interpretacije poravnih pesama „Sadih almu nasred hat mejdana”, „Svadili se orli i sokoli” i „Ašikovah tri godine dana”. Uz pevanje, radio je i kao novinar, a 27 godina bio je direktor „Jugoslovenske estrade” i glavni i odgovorni urednik istoimenog časopisa. Danas je penzioner i živi u Beogradu.
Marija Grozdanović (1929) karijeru je započela na nagovor svih onih koji su je čuli kako peva i savetovali joj da ide na audiciju Radio Beograda. Prvo je položila audiciju za Hor JNA, a zatim i na radio-stanici gde je postala radio-pevač 1956. godine. Imala je širok repertoar, ali su joj ostale najdraže vranjanske i makedonske pesme, od kojih se i danas mnogi sećaju njenog mecosoprana i izvođenja pesama: „Stojanke, belo Vranjanke”, „Stani, mome, da zaigraš” i „Magla padnala v dolina”. Na Radio Beogradu i gramofonskim pločama nema mnogo snimljenih pesma, a razlog za to jeste Marijina estradna delatnost – skoro trideset godina nastupala je širom tadašnje zemlje i Evrope s Ansamblom Radojke i Tineta Živkovića. NJena karijera trajala je dugo, a danas je penzionerka i živi u Beogradu.
Od pevača druge generacije svakako ne treba zaboraviti one koji su još veoma aktivni i popularni. Pre svega, to je Vasilija Radojčić (1936), čiji glas i dalje zvuči veoma sveže i nije se tokom godina promenio i potrošio. Isto važi i za Predraga Gojkovića Cuneta (1932), ali valja napomenuti da on nije bio pevač samo narodnih pesama, već i zabavnih, starogradskih i romansi. Veoma dugu karijeru imala je i Ivana Pandurović (1932–2002), koja je pevala srpske pesme, romanse i starogradski repertoar. Od pevača koji su bili na estradnoj sceni i radiju a iz ove su generacije treba pomenuti Ismeta Krcića (1936), koji je nezaboravno pevao narodne pesme iz Crne Gore, kao i njegovu sunarodnicu, izvrsnu i neprevaziđenu Kseniju Cicvarić (1929–1997). Nikako ne treba preskočiti Dragoljuba Lazarevića (1936–1981) pevača koji je sjajno pevao pesme iz Šumadije.
Zaključak koji se može izvući na osnovu slušanja interpretacija navedenih pevača jeste da su ove dve generacije radio-pevača obeležile vreme kada je narodna muzika bila cenjenija i s njima je doživela najsvetlije trenutke. Nikada pre njih, a ni posle njih, tako blistavo i maestralno. Ono što je kasnije došlo bilo je početak kraja lepog i pravilnog pevanja. Komercijalizacija je uzela svoj danak, od čega se narodna muzika ni do danas nije oporavila.