View Single Post
  #5  
Staro 21-07-2009, 21:29
IvanZU IvanZU je odsutan trenutno
Opaki diskutant
 
Registriran: Mar 2007
Postovi: 1,699
IvanZU je na dobrom putu 47
Uobičajeno

04. Pevaj pred mikrofonom isto kao što govoriš



Iako je Beograd oslobođen 20. oktobra 1944. godine, u nekim delovima zemlje borbe su još trajale. Preuzeti od Nemaca radio-stanicu značilo je mnogo, naročito kada je to bio jedini postojeći mas-medij. To je značilo da treba pronaći ljudstvo koje će raditi, ali i pevače koji će popunjavati muzički deo programa. Orkestri i solisti koji su nastupali tokom okupacije stavljeni su „na led” da bi se videlo i presudilo koliko su i da li su sarađivali s okupatorom, a novih nije bilo. LJudi koji su kasnije vodili orkestre bili su u zarobljeništvu ili u koncentracionim logorima.
Profesor i etnomuzikolog Miodrag A. Vasiljević našao je veoma dobro rešenje tog problema. Budući da je poznavao Đorđa Milića, harmonikaša koji je u blizini tadašnjeg studija Radio Beograda (nalazio se u Inženjerskom domu u Ulici Miloša Velikog) imao kafanu, i njegovu suprugu Anđeliju, koja je u istoj kafani pevala, rekao im je: „Mi nemamo nikoga da peva na radiju i vi morate da nam pomognete. Ti Đorđe, harmoniku, ti Anđo, tvoje grlo, i kako god znate. Dolaziće partizan po vas, vodiće vas, vraćaće vas, a u koje vreme će to biti, niko ne zna. Kada bude trebalo, morate biti na raspoloženju: zatvarajte kafanu i pravac studio”. Tako je i bilo.
Anđelija Milić (1921–2002) stala je prvi put pred mikrofon Radio Beograda 21. oktobra i uz harmoniku svoga muža Đorđa zapevala partizanske pesme. Takav tempo, s nastupima dva puta dnevno, trajao je nekoliko meseci. Ona je kasnije radila i kao sekretar muzičkog programa Radio Beograda. Tamo je ostala sve do penzije, punih 35 godina, i bila je jedan od prvih učenika u „Carevčevoj školi pevanja narodne pesme”. Slično je bilo i s pevačem Miodragom – Miletom Bogdanovićem (1923), koga je Vasiljević čuo na nekakvoj priredbi i odmah ga angažovao da peva na Radiju. Prvu emisiju imao je 19. decembra 1944. godine, a pevao je po jednu dalmatinsku, crnogorsku, starogradsku i partizansku pesmu, uz Tamburaški orkestar koji je vodio Pančevac Maksa Popov (1910–1973). Iz ovoga sledi zaključak da je za samo dva meseca napredak bio veoma značajan.
Iz zarobljeništva se prvi vratio Đorđe Karaklajić (1912–1986), koji je postao urednik za narodnu muziku, a zatim i Maksa Popov, koji je preuzeo Tamburaški orkestar od Aleksandra Aranickog. Ubrzo za njima iz zloglasnog koncentracionog logora „Dahau” vratio se Vlastimir Pavlović Carevac (1895–1965), koji je postao šef Narodnog orkestra (tokom okupacije vodio ga je Dragić Obrenović, koji je zbog toga nastavio da svira u njemu, ali nije mogao da bude njegov stalni član i da ima platu za svoj angažman). S Carevcem je počela i nova epoha narodne muzike na Radio Beogradu. On je održavao mesečne audicije za pevače, na koje se prijavljivalo i do 200 kandidata, ali s obzirom na strog kriterijum, bilo je primano samo dvoje ili troje, i to ne da odmah pevaju, već da uče kako se narodna pesma peva. Tome ih je on podučavao, insistirajući na pravilnoj dikciji, tačnom tekstu i donošenju emocije koju pesma ima.
Iz sećanja pevača koji su s njim sarađivali saznajemo i njegov stav prema narodnoj pesmi. Govorio im je: „Pevaj kao što govoriš. Ako umeš pravilno da govoriš, umećeš pravilno i da pevaš”. Carevac je bio čovek koji je uradio primarnu stilizaciju naše narodne muzike. „Umio” ju je i očistio od loših uticaja kafanskog pevanja, učinio da se podjednako dopada i običnom seljaku i najučenijem čoveku, da se može pevati i u kafani i na operskoj sceni. Narodna muzika ga je opsela još u ranoj mladosti i on ju je proslavljao tokom celog života.
Od pevača koji su s Carevcem sarađivali od prvih dana pa sve do njegove smrti najznačajniji su: Danica Obrenić (1920–2004), Radmila Dimić (1922–1991), Velinka Grugurović (1926–2000), Jelena (1930) i Aleksandar Dejanović (1923–2000), Vukašin Jevtić (1913–1981), LJubovoje Vidosavljević (1921), Miodrag – Mija Popović (1916–2002) i Aleksandar Trandafilović (1930–1986). Od 1947. godine po dolasku iz Prištine s Carevčevim Narodnim orkestrom pevala je i naša Mara Đorđević (1916–2003), ali je ta saradnja trajala samo tri godine, jer je po formiranju Seksteta Dušana Radetića (1921–1965) ona bila prvi pevač koji je nastupao s tim ansamblom. Svakako, bilo je tu još mnogo pevača, od kojih su neki nastupe imali samo jedanput ili nekoliko puta, a samo mali broj njih bili su angažovani kao „stalni solisti Radio Beograda” i „pod platom”. Od solista je bila oformljena i pevačka grupa, a neki su pevali i u radio horu. Tako je program postajao sve bogatiji i raznovrsniji. Tih godina polako se u Radio Beogradu pojavljuju novi orkestri i ansambli, kao i pevači koji su svojim nastupima doprineli popularizaciji narodne muzike i ostavili neizbrisiv trag u našoj muzičkoj istoriji.
Reply With Quote