View Single Post
  #8  
Staro 21-07-2009, 21:33
IvanZU IvanZU je odsutan trenutno
Opaki diskutant
 
Registriran: Mar 2007
Postovi: 1,699
IvanZU je na dobrom putu 47
Uobičajeno

07. „Prve violine” i Narodni orkestri Radio Beograda



U istoriji posleratnog radio-pevanja narodne muzike na programu Radio Beograda najznačajnije mesto svakako zauzimaju dva narodna orkestra. Prvi je vodio legendarni Vlastimir Pavlović Carevac (1895–1965), dok je u drugom prva violina i šef bio nezaboravni Žarko Milanović (1921–2006), obojica pravnici po struci. Ovi orkestri ujedno su bili i zvanični orkestri na toj radio-stanici, s kojima su nastupali solisti instrumentalisti (na fruli, okarini, harmonici itd.) i radio-pevači (kako stalni solisti tako i gostujući, najčešće iz različitih kulturno-umetničkih društava i drugih radio- stanica širom tadašnje Jugoslavije). Svi zajedno činili su okosnicu Redakcije za narodnu muziku, a shodno okolnostima posle Drugog svetskog rata, i u narodnoj muzici uopšte, jer je radio bio jedini mas-medij toga doba. Odgovornost za to šta će od muzike narodu biti servirano bila je na visokom nivou; repertoar je pažljivo biran (uglavnom da bi bili podjednako zastupljeni svi narodi u SFRJ), pevači su pevali pesme iz „svog kraja”, probe su bile svakodnevne, a prolazilo je i po nekoliko meseci da bi se ista kompozicija ponovila u programu.
I Carevac i Milanović imali su svoje „male škole pevanja”, u kojima se pevačima čitao tekst i objašnjavalo šta je smisao pesme, i gde su oni učili pravilnu interpretaciju i pažnju posvećivali tome da se peva s onim naglaskom i na onom dijalektu odakle je pesma po poreklu, a šefovi orkestara naročito su insistirali na „donošenju emocije” koju pesma ima. Zbog svega navedenog razumljiv je i stav da pevači pevaju pesme iz kraja odakle su potekli, jer se smatralo da svako najbolje oseća ritam, melodiju i smisao teksta pesama s kojima je odrastao. To jeste bilo donekle tako, ali pojedini primeri pokazali su da ova tvrdnja ne mora uvek biti tačna. Bilo je pevača koji su rođeni Beograđani, a ostali su upamćeni kao neponovljivi izvođači pesama iz Vranja (Zora Drempetić), Šumadije (duet sestara Vere Radulović i Nade Jovanović) ili Bosne i Hercegovine (Nada Mamula). I Carevac i Milanović bili su zadivljeni interpretacijom navedenih pevača i s njima su ostvarili veliki broj trajnih snimaka za Zvučni arhiv Radio Beograda.
Iako su bili na istom poslu, Carevac je imao znatno drugačiji pristup pevačima nego Milanović. Bio je stariji i iskusniji, a pri tom veliki boem i čovek koji je iznad svega voleo kafanu, pa je i njegov pristup bio „umiveno i primarno stilizovano kafansko izvođenje”. Često je svirao i prema svom raspoloženju, menjajući ritam i tempo pesme u skladu s interpretacijom pevača. Postoje samo dva snimka proba Carevčevog Narodnog orkestra, iz kojih se vidi da on počinje da svira, a ostali muzičari „hvataju” melodiju i nastavljaju za njim. Sve to više je podsećalo na veselu svirku uz pesmu nego na neku strogu formu koju probe mogu imati. Ako dodamo i činjenicu da je on za svakog bio „drug” ili „čika Car” (za razliku od Milanovića, koga su oslovljavali s „gospodine”, ali i on je sve ostale tako zvao), može se lakše i jasnije razumeti njegovo poimanje narodne muzike i pravilne interpretacije. Prema svedočenju pevača, njegovih saradnika, bio je veoma strog, ponekad i grub, ali su ga svi obožavali i tvrdili da sve što su naučili, duguju njemu. Znao je odlično da proceni kom pevaču koja pesma leži, a često je na samoj probi, shodno tome, i menjao planirani repertoar za emisiju.
Žarko Milanović imao je potpuno drugačiji pristup probama i uvežbavanjima orkestra i pevača. On je takođe bio veoma strog, u svakom smislu. Probe su počinjale tako što bi uzeo intonaciju od pevača, zapisao melodiju i tekst, na licu mesta raspisao aranžman i tek tada je moglo da se svira i peva. Svakako da je i on vodio računa o svim navedenim zahtevima za pravilnu interpretaciju, ali je bio i vrlo pedantan i organizovan, a kako su govorili njegovi saradnici, po njemu su mogli da navijaju sat. Kašnjenje nije podnosio, pa se događalo da kada neko zakasni, podigne gudalo i pokaže na zidni sat, što je značilo da taj ne učestvuje u probi i emisiji.
Strogost oba šefa narodnih orkestara sasvim je razumljiva, jer su sve emisije narodne muzike na Radio Beogradu do 1953. godine bile emitovane uživo, a 1. januara 1954. počelo je i beleženje prvih snimaka, najpre za jedno emitovanje, zbog nedostatka i visoke cene magnetofonskih traka. Nakon toga one su presnimavane, a kasnije je počelo arhiviranje „trajnih snimaka za više emitovanja”. To je umnogome olakšalo dalji rad, program je dugoročnije bio planiran, a orkestar i solisti već su bili dovoljno uvežbani. Zahvaljujući angažovanju gostujućih orkestara (Miodraga Todorovića Krnjevca, Dušana Radetića, Radojke i Tineta Živkovića, Dušana Radančevića i drugih), uz proverene soliste Radio Beograda, ostajalo je više vremena za podučavanje novih pevača, a program je postao raznovrsniji i bogatiji. Tako je počela popularizacija narodne muzike u njenom najboljem svetlu, a svi orkestri i pevači redovno su nastupali u zemlji. Koncerte su imali i u Pančevu, najčešće u baštama Vajfertove pivare i kafane „Slavina” (današnji Ce-market).
Reply With Quote