03.
0kupacija i „oslobođeni” mikrofon Radio Beograda
Beograd je bombardovan 6. aprila 1941. godine, u vreme dok je trajala emisija narodne muzike na Radio Beogradu. Ubrzo su ga Nemci potpuno preuzeli. Iako je period od 1941. do 1944. godine istraživačima najmanje poznat i iz tog doba ima najmanje pisanih dokumenata, na osnovu postojećih može se dobiti barem delimična slika o pevačima, muzičarima i uopšte muzičkom programu na toj radio-stanici. Program je bio u celini skraćen na svega nekoliko sati dnevno, ali je bila zadržana osnovna programska koncepcija, koja je, međutim, mnogo zavisila i od trenutnog stanja u Beogradu i na raznim frontovima. U ovom periodu narodne pesme nastavili su da pevaju pevači koji su već bili na Radiju, kao što su Milica Bošnjaković, Divna Radić-Đoković, Branislav Pivnički, Bogdan Butaš, Dragi Petrović i drugi.
Tokom okupacije došla je i nova garnitura pevača, među kojima su bili Rada Stanković, Dragica Cenić, Darinka Kecman, Branko Gucunski, Vitomir Nešović, Dimitrije Bogdanović i drugi. Mnogo pevača imalo je nastupe samo jednom ili dva puta, što znači da Radio nije imao stalne soliste kao ranije, a naročito posle Drugog svetskog rata, kada je to od „ljubavi prema pesmi” postala profesija „radio-pevač”. Za vreme okupacije repertoar je bio isti kao i ranije; najviše su se pevale gradske pesme i sevdalinke, ali bilo je i narodnih i romansi. U to vreme bile su popularne emisije „Svirka i pesma s Balkana” i „Beograd Boru”, kao i „Šareno veče” sredom i „Želje slušalaca” nedeljom. Organizovani su bili i prenosi iz restorana, kao na primer iz „Tri šešira”. Od orkestara su svirali Tamburaški radio-orkestar pod upravom Aleksandra Aranickog, Narodni orkestar, koji je vodio Dragić Obrenović, a spominje se i Mali orkestar Žarka Milanovića.
Neki pevači koji su pre rata pevali nastavili su to da rade i kasnije, ali su komunisti oslobodioci prokazali mnoge predratne pevače da su sarađivali s okupatorom, pa im je bilo zabranjeno da pevaju (eklatantan primer je Vuka Šeherović, koja je imala svoje solističke emisije pre rata, a tokom rata pevala je u muževljevoj kafani, i kojoj je bilo zabranjeno da nastupa u programu Radio Beograda). Pojedinci, kao što je Milan Timotić, bili su toliki „izdajnici” da su morali da pobegnu iz zemlje, a u odsustvu su osuđeni na smrt zbog saradnje s okupatorom. Gledano s današnjeg stanovišta, to nikako nije bila saradnja s okupatorom. Pevači su radili svoj posao i pevali svom narodu, kao što su i glumci igrali predstave svom narodu jer je Radio Beograd slušao ovdašnji narod, a program je i bio namenjen njemu.
Završetak Drugog svetskog rata označio je novi početak za Radio Beograd, koji je tada promenio ime u Radio Jugoslavija. Nova vlast vratila je kompozitora Mihajla Vukdragovića (1900–1986) na najvišu funkciju u oblasti muzičke struke, koja je objedinila mesta glavnog muzičkog urednika Radija i direktora za muzičku produkciju, program i arhivu. Na tom položaju bio je od 1944. do 1948. godine. Jednu od veoma značajnih uloga u tom periodu odigrao je i Miodrag A. Vasiljević (1903–1963), „otac etnomuzikologije u Srba”, čovek koji je gajio veliku ljubav prema izvornom narodnom stvaralaštvu i na radio-stanicu dovodio svoje studente i pevače za koje je čuo da lepo pevaju, čime je obogaćivao program. Posebno treba napomenuti da je on kao istraživač na terenu zapisao na hiljade narodnih pesama iz skoro svih krajeva tadašnje Jugoslavije i tako ih je spasao sigurnog zaborava. Nažalost, komunističkoj vlasti nije bio po volji i meri, pa je stoga bio prividno cenjen i postavljen u Upravu Radija, a u stvari je bio skrajnut zbog insistiranja na srpskoj narodnoj muzici i njenoj zastupljenosti u programu. Kada se povukao, na njegovo mesto i po njegovoj „preporuci” postavljen je Đorđe Karaklajić (1912–1986), dotadašnji urednik za narodnu muziku. Za njega su čelnici KPJ smatrali da će „dobro voditi politiku u narodnoj muzici”, te mu je bilo prepušteno da sam „vedri i oblači” i odlučuje o tome ko će pevati i koje će pesme biti na programu.
Bilo je to vreme kada se zbog pogrešne reči odlazilo u zatvor, a zbog „zabranjene” ili „izrazito srpske pesme” pevač je skidan s programa i proglašavan neprijateljem. Ipak, kako je vreme odmicalo, stvari su se popravljale i narodna muzika kasnije je doživela najsvetlije i najblistavije trenutke.