Kako je to nekad bilo...

[sremac]

Dragi forumaši,

ukoliko imate nekih starih tekstova o tamburašima i tamburama bilo bi zgodno da ih malo razmenimo i složimo na jedno mesto. Stare fotografije bi takođe dobro došle. Našao sam kopiju simpatične crtice o tamburašima iz perioda prije I svetskog rata pa evo pogledajte...

...Nema lepše cure od tambure

Mož’ da bideš ne znam kaki svirac, al kad nemaš tamburu ko što treba, onak bolje mani neg das’ furt zlopatiš. Po mojim nek ima glas heruvimski, al ako žice visoko, pa još tvrd štim, begaj dalje! Ima d’obogaljiš prste za frtalj sata. Ono, ne da kažem, ni kade su otromboljene ne valjadu, jel nemož d’isteraš čis’ ton dasi bog otac.
Zadruge strane, mož tambura da bide prvoklasna. al koja koris akoz si dunster. Svirci biradu tamburu, al nemož’ svagdi ni tako. Sećam se kad Djura Cajkeš teo od momaka d’opravi bandu, dai uči sve skraja na kraj, pa pito šta bi koji od nji najvolo, a neki Laza Vurdeljin kazo dabi prim.
- Ta di ti, tolki dzindzov, ko šifoner, da sviraš u prim? - čudi se Djura.
- A što nebi, jes kazo d’imam uvo! - buni se Laza.
- Ta mora d’ima svaki svirac, al mora d’imaš i ruku. Dal vidiš da ti prsti ko sarme, kad pritisneš, oma pokriš tri tona odjedared!
- A kake prste treba d’imam? - zaguljiva Laza.
- Kako bi ti kazo’, kratke pa špicaste, ko šufnudle napriliku - oće Djura da mu rastolmači, a Lazi već izišo prim iz volje.
- Pa šta onak da sviram?
- Ta begeš, brate slatki! Taman si spram njega! I oma da znaš, banda brez begeša ko supa brez rezanaca - kazo Djura, a Laza onak pristo i pose bio zdravo dobar begešar.
U moj vek vido sam tambura svakojaki i od majstora razni, al nikad dve iste. I ista mustra i materijal i majstor, al opet ima svaka svoje, ko i svirci što imadu.
Kažedu, nema bolje drvo neg javor, al za glasnjaču čamovina, manda sam čuo dobri tambura i od trešnje i od šljive i ... Eto, pokojni Pera Bucu imo jedan prim od dudovine, bijo tako na formu tiganja. Imo ton baš kako ja volem, mek, okrugo, pa pun ko oko. Neki Toša Familić sviro kod njegovog oca u birt u Novo Selo i tuna imo i kost i kvartir. Al umo i oko tambura i pogodu d’opravi Peri jedan prim, pa da namiri što je imo troška. Od čega će, od dudovi talpi što Perin otac za buradi spremo i dal vidiš kaki prim ispo? Imo on pose novaca da kupi i bolji, al nije teo jel ga zavol’o. Ta ne kažedu tek tako u onu pesmu:
" Nema lepše cure od tambure,
ni mangaša kao tamburaša "...

[Iwan]

Neznam jel ovo bilo ili postoji negdje na forumu,
al sam si taj tekst negdje kopirnio davno prije pa evo da ga stavim ovdje,
meni je bilo zanimljivo procitati to :-)

VOJVOĐANSKI DERT, UMEĆE NIKOLIĆA GENERACIJAMA
Onda i vinjak poručim, pa nek' bole glava

Neki to zovu genetskim kodom, neki darom od boga, a Milu Nikoliću, koncertmajstoru Velikog tamburaškog orkestra RTV Novi Sad i šefu tamburaške bande u kojoj svira najboljih osam tamburaša naše ravnice, među kojima su i legendarni Čiča Sladić, Milov brat Bocan i sin Bocan, eto od deda Steve i oca Tugomira ostala je tanana muzička žica. Bas prim ili naški rečeno tambura je odvajkada njegov alat, radilo kojim lebac zarađuje.
Odlazim u kafane gde najbolji Cigani, ne Romi, sviraju. Godinama. Odlazili su i moj deda Joca i otac Živko. Tada su svirali Milov deda Steva i otac Tugomir. Terali su, baš kao i ja da nam sviraju Milove pesme. One tužne. Ciganske! Što su svirale Tugomirova ili Janike Balaža banda. Miloševa i Jovicina. U "Balkanu", u Sentomašu.
I naš Mika Antić je o Nikolićima pisao: "E, da imam dva lepa crna konja kao moja dva brata! I da imam dva lepa bela kera kao dva moja brata! I da imam dva lepa parčeta hleba kao moja dva brata!
Pa da se konji zovu: Nikolić! Pa da se kerovi zovu:Nikolić! Pa da se lebac zove: Nikolić ....I ti, gospodine, ima da budeš Nikolić il’ nisi za nas od danas ni general ni - ništa!"
Napisao je u svom "Garavom sokaku" Mika i pesmu - "Tugomir". E, moj Tugomire, e moj, Mile Nikoliću!
- Deda Steva, rođen 1902, i tata Tugomir koji je ugledao svet 1927, umeli su s tamburom.Ostalo je to nama, mom bratu Bocanu i meni u amanet. Kažeš genetski. Dobro, i oni su svirali bas prim, samo moj naslednik - sin Bocan, ode u violiniste - veli Mile Nikolić i ponosno će i o mami i njenima. Pa, i o ženinima. - Znaš, svi su u nas bili -tamburaši. Mama Mirjana (Obradović) imala je divan glas, a ženini svi muzičari i isto Nikolići. Ne, nismo rod. Samo prezime isto! Kada sam se ženio, bilo je to 1977. godine, matičar pita moju Jasnu: ’ Da li ćete zadržati svoje ili ćete uzeti muževljevo prezime?’. A ona odgovori: ’Prezivaću se - Nikolić!’
- Svirao sam s Janikom Balažom, Bože, kakvih osam tamburaša: Janika, Čiča, Joška, Pišta Kormanjoš, Ivan Nikolić, Jovica Nikolić, moj brat Bocan Nikolić i ja Mile Nikolić. Janika je voleo onu - "Ko siroče rastao sam"...A tata Tugomir koji je u istoj bandi bio pre mene je govorio:’E, Janika - ko peva ciganske pesme ne može da bude siroma, al’ može da bude tužan!’. Tugomir je i suzu puštao kada se zasvira: "Lidu, lidu". Znali smo da će biti zlo kad mu suza kane. Ja volem onu Zvonkovu "Život teče u laganom ritmu". E, onda ’oću i vinjak da poručim, pa nek glava sutra boli.
Znaš ti da je Mika (Antić) nas i u svoj testament metnuo? Piše tamo crno na belo da na njegovom grobu Tugomir i svi mi Nikolići odsviramo i otpevamo "Čororo" ili kako to na srpskom ide:"Siroma lutam sam po svetu, al’ sam,Bože, siroma..."
Nikada neću zaboraviti naše suze i pesmu na Mikinom grobu.
Najlepše je bilo raditi na Tvrđavi, pa to svi znaju... Al "Plavi Dunav" u Čortanovcima je imao neku dušu.Bilo je lepo i u "Autokampu", svirali smo tamo od 1981. do 1988. godine. Niko to ne zna, Janika i Tugomir moj, umrli su tada posle svirke u "Autokampu." Bilo je novaca, sve je ispadalo iz tambure,a bilo je i ljudi, onih i od imena i časti! Svirala je banda tamburaška Mila Nikolića, dabome i Bocanova i Tugomirova, po vascelom svetu. Bilo ih je i u Parizu i Kanu, ali i u ostalim gradovima Evrope i Amerike. U Afriku nisu išli!
- U Parizu, u "Olimpiji", sa Oliverom Vučo Janika je svet zaludio, a u Kanu posle jednog filmskog festivala lumpovali smo i mi i gosti. Stakala i srče je bilo deblje nego što su bili tepisi. A baš su bili debeli,bogati!
- Ovaj sadašnji orkestar „Osam tamburaša” je poslednjih godina često svirao u Americi. Bili smo u: NJujorku, NJu DŽersiju, Pitsburgu, Klivlendu, Detroitu, Čikagu i Los Anđelesu. Kada je žena Milana Panića, operska diva Milena Kitić zapevala "Gde si, dušo, gde si, rano?", gazda Milan izvadi ček i svakom po hiljadarku dolara. Dobar neki svet je u Americi, veli Mile Nikolić i dodaje: - Sa Zvonkom Bogdanom smo bili u Zagrebu, u "Lisinskom" smo svirali i pevali, a purgeri kažu: ’Ovi Cigani nisu Srbi, oni su Novosađani’. Zvonko nas teši: ’Šta vas briga, mi smo svirci’. Na Hipodromu u Zagrebu, u kafani, Zvonko je tražio da mu sviramo onu Tugomirovu!
- Onda odjekne "Lidu, lidu...", za nas Cigane, Nikoliće, Petroviće, Jovanoviće... I - "Hej, salaši, na severu Bačke, u vama su pisme bunjevačke, hej, Bunjevci..." Pa, Zvonko pusti suzu, kao da je i on - Nikolić!

Jovan Tanurdžić

[sremac]

...lep članak Gospodina Ljubomira Živkova ...

Biće skoro propast sveta
Svake večeri iz Deronja ka Novom Sadu kreće beli kombi sa uvek istih devet silueta, između dva i tri ujutro se vraća. Ko su ti ljudi?

Ćosićevi Tutori počinju rečnikom piščevog pretka Teodora gde stoji i ovo: TAMBURA ta naprava od drva i nekojih žica na kojima se izvađa svirka za dobro društvo i za razgaliti srce. Ima ih koji samo to nosaju po svijetu, sviraju i tako žive. E, ovo je priča o ljudima koji samo to nosaju po svijetu, koji samo sviraju i koji samo od toga žive. Šta bi se deda Tiodorovoj definiciji moglo dodati? Tamburaši su ljudi koji u svakom trenutku imaju češalj, koji nisu završili DIF, ali koji su fizički i psihički sposobni da čučnu ako obesna publika poželi da joj sound dođe odozdo, tamburaši su ponajveći kicoši među muzičarima, pandan briljantinu u kosi su cipele koje moraju isto toliko da se cakle, pri čemu je izuzetno poželjno da cipele budu što manje. Tamburaši su očajni kad imaju velika stopala i malo ko zna da većini trnu noge u tesnim cipelama, samo da bi estetski utisak bio što povoljniji. Vole da sviraju u jednakim odelima, jedino se primašu dopušta drugačija odeća. Tako su ljudi legendarnog i prerano umrlog Lepog Jovice imali tamna odela, da bi samo Jovica imao pravo na nastup u kao negativ belom odelu. Od Jovice sam čuo da je u romskoj estetici malo stopalo važno koliko i lice, a ako je o bendu reč, onda treba da ga sačinjavaju ljudi sličnog rasta i približno istog uzrasta. Opisujući jednu kapelu koja se pre dvadesetak godina istakla u nekom motelu ("Poloj" li beše?), rekao je: "Ljubo, nikako nisu sortirani." Pomislio sam da im fali čelo ili neki drugi instrument, kad on nastavi: "Jedan kao bure, ovi drugi slabi, jedan basprimaš ovoliki, drugi ovolicni!" Tamburaši se gotovo svi zovu Todor, Miloš i Jovica, pa se imenu dodaje oznaka "mali" (mali Todor) ili "veliki", nekome se kao mom drugu Jovici posreći da ga zovu "lepi", mada oznaka ponekad može biti i ironična. Kad je Jovici ustrebao nov basista (usled neminovne fluktuacije radne), rekao je: "Ima iz Subatice dobar basista, malo je stariji, možda si čuo za njega, zovu ga Lepo Dete." Upoznao sam se sa Lepim Detetom u "Zvezdara teatru". Lepo Dete je obožavalo "vechiu romanu" i posle sedme čaše superiorno je vozilo svoj begeš; kao novi član još nije bilo zadužilo uniformu, nastupalo je u tesnim, belim pantalonama, imalo je danas bi se reklo silikonski pune usne koje je mazalo svetlom grožđanom mašću i delovalo je kao stanovnik Njujorka a ne Subatice, a i sviralo je kao da je odraslo na džezu a ne na ubogom bećarcu, pitam ga kako je dobilo taj nadimak, pa vidiš po meni, moju mater su pitali "čije je to lepo dete?", i tako je ostalo...

[sremac]

Tamburaši mogu biti Hrvati, Srbi, Bošnjaci, Egipćani, Malisori, ali je najbolje ako su Romi. Prvonavedeni lepo zvuče samo ako fanatično vežbaju, dok će Romi i kad su neuvežbani, ili kad neku stvar ne znaju dobro, napraviti nešto što će moći da prođe, odsviraće je tako da slušalac mora priznati: "Pa moglo bi ovako da se shvati, zašto da ne!" Romi imaju kulturu zadevanja, imaju neku vrstu obaveze da se šale, u čemu ponekad ispolje montipajtonovsku surovost; mislio sam da je boja kože za njih ili tabu ili nešto do čega oni nimalo ne drže, ali sam shvatio da oni imaju rang listu koliko je ko od njih tamnoput. Miloš kontraš je jedne večeri sam sebi dao pauzu i došao kod mene za sto, ostali su svirali, jedan od njegovih kolega svirao je u odelu i u apostolkama jer je prethodnu noć proveo u tesnim cipelama, e, taj je imao najtamniju put među njima, a sevao je besno očima na Miloša koji se razbaškario uz špricer, na moje zaprepašćenje Miloš mu je, izdižući obrve i isturajući donju vilicu, poluglasno dobacio: "Crnčugo..."
Bački tamburaši su poslednji koji su prestali da sviraju u Hrvatskoj i prvi su probili barijeru, da ne kažem, barikade koje su ostale posle Domovinskog rata; gostovanje Roma iz Srbije je ono što Hrvatska trenutno može da primi, dobili su vize, dozvole za rad... Neću pominjati ime orkestra jer ne želim da njihov poslodavac slučajno dozna da su ga ovde opanjkavali, pošto će oni kad-tad morati da preko faula, a faul je u tome što Romi nisu dobili obećati mesečni honorar. Imali su smeštaj, kostirali su se tamo gde su svirali, dobijali su bakšiš, ali ono što su imali pogođeno kao sigurno izostalo je. Pa neće Jugoslavija uručiti protestnu notu što jedna romska kapela nije isplaćena shodno usmenom dogovoru sa gostioničarem! Bilo kako bilo, ipak se zaradilo u Zagrebu, veseli Hrvati okitili su prve laste pomirenja i lumperaja kunama, eurima i ponekim Roleksom, o čemu će, nadam se, biti reči kao o posebnom, serdarskovojvodskom načinu plaćanja.



Vratimo se belom kombiju somborske registracije. Vlasništvu orkestra "Biće skoro propast sveta" iz Deronja. Ako su jednaka, kvalitetna odela znak i nemi garant da se bend neće raspasti nakon prve svađe, zajednički kombi znak je dugoročne prethodne i buduće sloge. Kako i ne bi bio: glavni basprimaš i najveća zvezda benda je Đena, najistaknutiji pevač i konferansije je Đenin zet Todor (takođe svira basprim), violinu svira Đenin sin Todor, basprim svira drugi sin Dejan, Todorov sin isto svira basprim, kao god i Džigi Bau (Sveta Jovanović) koji je Đenin pa brat. Kontru svira Džigijev sin koji se nedavno oženio, u ekipi je i harmonikaš koji je mislim izvan ovog rođačkog kolopleta... Pripadnici ove porodične manufakture imaju vozačke dozvole (Dejan je kupio vektru pre dva meseca), ali kombi vozi profesionalac koji niti pije niti svira. A svirka i piće idu baš lepo zajedno. Ne samo zato što je alkohol krasan doping nego i zato što poslodavac gotivi muziku koja pije. Ako orkestar poput Đeninog popije nekoliko tura pića koje poručuju gosti, kasa je dobra barem stotinak maraka (muzičari ne odustaju od marke kao obračunskog sredstva, u markama se tezge pogađaju, u markama se izražava bakšiš i ukupna zarada, iako se fizički pojavljuju dinari, euri, dolari, švajcarci etc.). Mene moji poslodavci (pošto i sam sviram, isto kao i Đena, samo ni blizu tako dobro) mrko pogleduju otkako sam prestao da pijem. Gost glasno pita šta muzika pije, kafedžiji sevnu one njegove kafedžijske okice, a ja kažem da ne mogu hvala ništa. Poslodavce sam za prethodne tri godine oštetio za nekih 3400-3500 DM! E, Đenini ne žele da uspijaju kad gosti poručuju piće za muziku, ali ne žele ni da voze umorni i sa nedozvoljenim promilima, zato imaju šofera, koji je odmoran i trezan. Kad su gostovali u "Zlatnom burencetu" u Beogradu, vozač je odgovorno spavao u kombiju dok su njegovi putnici punima čašama otprozdravljali gostima, mostly muzičarima koji su se sjatili u "Burence" da uživaju u Đeninim jedinstvenim kadencama i u Todorovom poletnom pevanju protkanom njegovim stalnim upadicama: "Ovo je važno! Ovo je jako važno". Kompletan orkestar beogradskih "Sanjara" obreo se u "Burencetu", ali je došao i Ljuba, vlasnik "Stare kolibe", restorana na Ušću. Dejan koji svira mandolinu u "Sanjarima", ali ordinira i u "Staroj kolibi", napao je Ljubu: "Ko je tebe zvao ovamo!? Ovo je seminar za nas muzičare. Ovo su naši učitelji, hoćeš da ih čuješ pa da nama svima podaješ otkaze!?"
Đenu sam upoznao pre dvadesetak godina, kad se priključio Lepom Jovici. Svirao je treći basprim, na način koji je samo njegov. Pošto su Brataš i Laza besprekorno svirali u tercama i sekstama, Đena je imao punu slobodu da šeta gde god mu se prohte. Imaginacija i tehnika zavise jedna od druge, čovek i ne zamišlja ono za šta zna da ne može odsvirati, i obratno, kad čovek istinski savlada instrument, njegova mašta je oslobođena i unapređena: Đena ide iz vratolomije u vratolomiju a da se nikad ne ugruva, iz svakog slaloma tačno na vreme stiže na zborno mesto, ima, dabome, desetak ziher spustova i sprintova, ali ima sijaset onih koji mu dođu jednom i koje ni sam ne može da upamti i ponovi. To ga mnogo ne jedi, jer će se već u narednoj pesmi ili strofi situacija opet intenzivirati, da se izrazim čvorovićevski, i on će imati priliku za novu bravuru. Ono što su nekada svirali pokojni Laza i Brataš (koji je živ, zdrav i aktivan, to je onaj koji je kod Karanovića superirono pevao sada uveliko ofucanu Arsenovu pesmu o mladosti!), sada sviraju Đenini sinovi, tako da on svoju subverzivnu, improvizatorsku delatnost ne mora da prekida... Usled najbrže pesme, bend bi iznenada zaćutao, kao da je nestalo struje, onda bi ostao samo Đenin basprim koji bi odzujao neverovatnu kadenci: te kao bumbar koji ne može da se zaustavi, te kao ptica koja se zanela... Onda bi se rodbina opet uključila, i ne zna se šta je lepše, kad tutti zamuknu ili kad stvar posle Đeninog sola vrate u kolotečinu. Pesmu po kojoj su dobili ime (ispada da su je dobili po filmu, iako je, naprotiv, Petrovićev film za naslov uzeo refren stare pesme) peva Džigi, korpulentni bata ima glas kao Sačmo; tobože patetično uzvikne "biće skoro propast sveta", hor uzvrati rableovski veselo "nek propadne, nije šteta!" i, zaista, nema nikoga ko bi zažalio zbog te propasti. Todor je najstariji, on pokriva repertoar između dva svetska rata, mada ima i hitove iz novijeg doba (onaj o životu: "Zastani, tara-tara-tam, zastani, tara-tara-tam/Pričekaaaj me..."), i goste i svoju rodbinu (kad se ova raspomami) utišava tako što širi ruke dok mu basprim visi oko vrata: "Ovo je važno!" Tek kad svi naćule uši, on nastavlja. Sledeći put će intervenisati ne kad nešto bude važno, nego kad priča dođe do još škakljivijeg mesta: "Pažnja! Ovo je jako važno!"; svestan je da publika posle nekog vremena to percipira kao puku uzrečicu, kao njegov manirizam, ali tako majstorski odabere momenat za superlativ da cela kafana htela ne htela prsne u smeh: "E, ovo je najvažnije!!"
Pre nego što su napravili kontrakt sa "Maderom", đeninci su svirali u rodnim Deronjama, iz Beograda je jedne večeri tamo otišao konvoj ljubitelja tamburaštva, sačekali su nas besprekorno čisti, netom ispeglani beli stolnjaci, koji behu malo vlažni, jer su prani tog dana, kad je telefonom bilo potvrđeno da stiže bulumenta iz prestonice. Džigi je na sredokraći poljskog klozeta i kafane stupio u razgovor sa dvema naočitim građankama koje je te večeri upoznao. Dopale su mu se, rekao je da mu se sin ženi za mesec dana i da njih dve moraju neizostavno da dođu na svadbu. Ne dajući im vremena da se opasulje, budući svekar je nastavio: "Naravno, to će da vas košta, ali moramo se pomagati!"

[sremac]

i još malo crtica od istog autora...

Prim, basprim, kontra, čelo, begeš
Tamburaški instrumenti jesu: prim, ono malo što je svirao Janika, ima četiri žice, ima strogo uzev pet, ali prva je duplirana, najtanja je e, sledeća je h, pa fis, pa cis.
Ona malo veća tambura je basprim (u Hrvatskoj ga zovu brač), to je ono što prati Davorina Popovića u Kuduzu, ono što se čuje u meni neshvatljivoj pesmi Prljavog kazališta o Slavoniji i "nošenju bagrema drugoj", najmilozvučniji od svih trzačkih instrumenata, neka mi oproste domre, mandoline, balalajke i buzukiji.
Tamburaška kontra prazna daje E-dur, čelo i begeš štimuju se isto kao basprim, tako da basprimaš može da svira i čelo i begeš, ali nije lud.
Prokleti roleks
Ponekad kafanski gosti ostanu bez gotovine pa muzičarima daju prstenje, narukvice, lančiće, a otkako su naučnici pronašli rolekse – i rolekse. Za razliku od novca koji se po pravilu deli na ravne časti, sve ove zlatarsko-sajdžijske rukotvorine izazivaju razdor u orkestru. Onaj kome je plemeniti metal neposredno uručen drži da je dat njemu za izuzetne lične zasluge, ostali smatraju da je plen zajednički, da ga treba prodati i novac podeliti. Druga koska sa nenovčanim darovima jeste njihova stvarna vrednost. Čovek doduše ne zna ni kad mu neko zalepi sto dolara na čelo da li je opljunut falsifikat ili prava stotka, dužan je da svira kao da je dobio pravu, tako i sa prokletim roleksima, dužan si da sviraš kao da je roleks pravi.
Jedan moj dobar prijatelj iz Subotice dobio je roleks, pre toga je drugi član orkestra već bio dobio roleks koji nije hteo da prodaje niti da daje bilo kakvo obeštećenje kolegama, e, ni moj prijatelj isto nije hteo, na roleksu je pukla narukvica, on je vozom došao u Beograd, sačekao sam ga na stanici i odvezao kod majstora ovlašćenog za rolekse, izlazi iz radnje pokunjen, šta je bilo, je l’ te odrao, nije mi ništa naplatio, kaže nije to pravi roleks.
Instrumente nosimo
Da li muzičari koji imaju vlastiti prevoz treba da ostavljaju instrumente tamo gde svake večeri nastupaju ili treba svaki put da ih pakuju i odnose kući? Instrumenti se ne ostavljaju kod poslodavca, bez obzira na to što je tu noćni čuvar, alarm... Kad god instrumente ponesu kući, muzičari poslodavcu kažu: imamo mi još dosta posla izvan ovog restorana, nisi nam ti jedino uhljeblje! To je krunski razlog za neostavljanje instumenata, a može nešto i stvarno da iskrsne!
Biće skoro propast sveta
Devojačko srce vene
Neće momci da se žene
Da devojke ne ostare
Meće porez na bećare:
Ako momci neće milom
Ženiti ih treba silom
Biće skoro propast sveta
Nek propadne nije šteta (2 puta)
Nek propadne nije šteta
Ministar s tužbom boči
Kako jadu da doskoči
Da devojke ne ostare
Meće porez na bećare:
Ko u kući neće vraga
Nek ne žali pusta blaga...
Biće skoro propast sveta
Nek propadne nije šteta,
Nek propadne – nije šteta!

...drage kolege nadam se da Vam se ovo svidelo...

[chico]

iako sam prvi post već proćitao tu negdje na forumu , ostatak mi je bio nov i vrlo zanimljiv.
hvala ti na ovom i oćekujem i nastavak

petica iz zalaganja se podrazumjeva

[sremac]

Originally Posted by chico

iako sam prvi post već proćitao tu negdje na forumu , ostatak mi je bio nov i vrlo zanimljiv.
hvala ti na ovom i oćekujem i nastavak

petica iz zalaganja se podrazumjeva

Hvala Chico,

biće mi drago da dodam još ponešto

[tamish]

Originally Posted by josip_prim

evo ga skoro ceo dokumentarac!

Ž.Žilnik
Žurnal o omladini na selu zimi

ludilo...provalite basprim!..ma pogledajte sve...

[rossi]

A čemu na basprimu 6 čivija? To mi nije jasno

[tamish]

Zato što je to toliko star basprim, zapravo prerađena "damska gitara", pa su na njemu "original" mašine...kao na ovoj muzejskoj..

[rossi]

[quote=tamish;85639]Zato što je to toliko star basprim, zapravo prerađena "damska gitara", pa su na njemu "original" mašine...kao na ovoj muzejskoj..


Aha,skužio.Hvala Tamish.

[tamburix]

Originally Posted by sremac

...bilo bi zgodno da ih malo razmenimo i složimo na jedno mesto.
...
...drage kolege nadam se da Vam se ovo svidelo...

Mada je većinu toga i prije netko stavio ili linkao (uglavnom Tamish, čini mi se), odlična je ideja sve takve tekstove staviti na jedno mjesto... ja sam guštao čitajući ovo ponovo. Ako ima još, samo stavljaj